Kult­ni autor, gi­ta­ri­sta i pe­vač Ni­ko­la Pe­ja­ko­vić Ko­lja ob­ja­vio je no­vi al­bum „4 pr­sta“, po­za­ma­šnu zbir­ku od čak 19, u blu­zu ute­me­lje­nih, ali ipak žan­rov­ski ra­zno­li­kih, kom­po­zi­ci­ja. Ko­lja će al­bum, ko­ji je na CD-u i di­gi­tal­nim plat­for­ma­ma ob­ja­vio „Long plej“, kon­cert­no pro­mo­vi­sa­ti 10. no­vem­bra u Kom­bank dvo­ra­ni u Be­o­gra­du.
– Ovaj al­bum je pun mu­zi­ke, du­bo­ko je za­re­zao u mu­zič­ku pro­šlost, svi­jest i sta­nje mog pro­du­cen­ta, gi­ta­ri­ste i pri­ja­te­lja Vo­je Ara­li­ce i me­ne, ta­ko da ga ja, za­i­sta, po­sma­tram kao moj ključ­ni i naj­bo­lji al­bum. Že­lim da ova plo­ča do­đe do lju­di i da se slu­ša. Ra­ni­je, ni­sam baš pu­no ma­rio za to - is­ti­če Ko­lja.
Po­znat kao sce­na­ri­sta, re­di­telj i glu­mac, Ko­lja se na mu­zič­koj sce­ni pred­sta­vio al­bu­mi­ma „Ma­ma, ne­moj pla­ka­ti” (2001) i „Ko­lja” (2009). Sa „4 pr­sta” sni­mio je žan­rov­ski vr­lo raz­li­čit al­bum, sa do­sta mu­zi­ke ko­ja se lo­gič­no na­sta­vlja na nje­gov pret­hod­ni, tre­ći „Gro­bo­vla­sni­ci” (2013), ma­da ima i tra­ga­nja u ne­kom dru­gom prav­cu.
Ko­lja is­ti­če da je Ara­li­ca, kao i na pret­hod­nim al­bu­mi­ma, na „4 pr­sta” ura­dio „ve­li­ki po­sao i baš ta, žan­rov­ska ra­zno­li­kost, po­ka­za­la je i nje­go­vu ras­koš kao pro­du­cen­ta.
– Na­rav­no, bez nje­ga ne bi bi­lo ni me­ne, on je sva­ki al­bum ra­dio vr­lo pre­da­no i, bez ob­zi­ra što sam ja do­no­sio pje­sme, on im je udah­nuo ži­vot - na­gla­ša­va Ko­lja.
Al­bum „4 pr­sta”, oče­ki­va­no, do­no­si sa stra­šću od­svi­ra­ne blu­zič­ne stva­ri ka­kve su „Sta­rost ne­će ni­ko­ga da če­ka”, „Do­šla si ka­sno” ili „Sli­ka po­koj­nog dru­ga”, ali za­tim zna da po­le­ti u so­ul-pop „Ne­ma me bez nje” ili uspo­ri sa la­ga­nom „Uzmi ovu pje­smu” i re­flek­tiv­nom „Ži­vot je san”, čak skre­ne u pje­va­nje na en­gle­skom u Land of Ho­pe ili iz­ne­na­di sa tri, gu­da­či­ma obo­je­na, in­stru­men­ta­la.
– Jed­no­stav­no, na­ku­pi­lo se pje­sa­ma i ide­ja i htje­li smo da ve­ći­nu to­ga sta­vi­mo na al­bum i ta­ko za­tvo­ri­mo to po­gla­vlje. Ipak, ima ne­kih pje­sa­ma ko­je ni­smo sta­vi­li, ne­ke ide­je ni­smo za­vr­ši­li. Bi­lo je i pje­sa­ma za ko­je smo bi­li si­gur­ni da će­mo sta­vi­ti na plo­ču, ali, ipak, ni­smo. Uglav­nom, išli smo, kao i obič­no, da za­o­kru­ži­mo je­dan kon­cept, jed­nu fa­zu, bez ob­zi­ra bi­lo to po­la sa­ta ili sat mu­zi­ke - ob­ja­šnja­va Ko­lja.
Na no­vom al­bu­mu Ko­lja iz­ne­na­đu­je kom­po­no­va­njem mu­zi­ke na sti­ho­ve ve­li­kog srp­skog pje­sni­ka Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja (1833-1904) - Ala je lep ovaj svet, Oj, du­le­du, Kad sam na svet ovaj pao (Đu­li­ći uve­o­ci XLV) i Sad je već ve­li­ka.
– Ku­pio sam, dav­no, si­nu par sli­kov­ni­ca sa Zma­je­vim pje­sma­ma i shva­tio sam da je on, bez ob­zi­ra što ga zo­vu pje­sni­kom za de­cu ili dječ­jim pe­sni­kom, vr­lo ozbi­ljan, tra­gi­čan i du­bok sti­ho­tvo­rac. On­da sam te sli­kov­ni­ce sta­vio na kla­vir i po­la­ko tra­žio me­lo­di­je - ka­že Ko­lja.
U Ko­lji­nom ben­du su uz gi­ta­ri­stu Vo­ju Ara­li­cu i kla­vi­ja­tu­ri­stu Iva­na Alek­si­je­vi­ća Pan­čev­ca, kon­tra­ba­si­sta Mi­lan Pav­ko­vić i bub­njar Du­ca Iva­ni­še­vić.
A.Š.